О књизи: 2018 / Први пут када сам помислио да је време да одустанем било је рано августовско јутро хиљаду деветсто осамдесет пет. Лето није било топло и нежно као Лењинград. Сунце је тек провирило у уски процеп између суседних деветоспратница и још није у потпуности распршило ретку ноћну маглу која се хватала за кржљаво дрвеће које је у ланцу окруживало свеже офарбане љуљашке и клизаче по игралишту. Стајао сам прислоњеног чела на хладно стакло кухињског прозора, погледао са четвртог спрата и помислио да је време. Сада је дефинитивно време.